Čekala san prve lastavice da nan se vrate u gnijezda koja su načinile poviše naših balkona.
Cvrkutale su sritno ka i mi dica šta nan je došlo proliće. One u gnijezdima koja su svila na uglovima, skoro svakog balkona, a mi po dvoru, parku ili ledinama.
Trava je mirisala, maslačci su se puvali, svaki na svoju stranu je letija, od tratinčica su se pravili vjenčići, ćuća se cvit livadne diteline, a tražila su se i četri lista za sriću... Ma, toliko smo igara pronalazili u samoj prirodi. U njoj smo nalazili većinu naših "igračaka".
Često smo išli do Parka ili do kapelice, uz Riku, tamo su resle lipo počešljane vrbe. Znali bi ubrat koju granu koja se umivala u samoj Rici, pa onda s njima mavali i slušali čija će bolje "pivat".
I muškići su se igrali s vrbama, ali oni bi s njima više vatali gušterice pa bi plašili nas curice, a mi bi se rastrčale od straja po parku.
Listove crkvine, biljke na koju je puno svita alergično, koristili smo i za ispisivanje i ukrašavanje majica, jer se s onin dlačicama dobro lipila na majice, pa bi "crtali" cvitove ili naša imena.
A, od visokih travki s kojih je visilo niz malih čaški, koje su mene nekako više podsjećale na male strelice, otkidali smo onaj skroz donji dio pa smo od njega pravili svirak.
- Fru-fri-frrrr – kupila bi se usta puna pljuvačke dok ne bi uspili zasvirat bar da bude nalik onon pravon. Tribalo ju je malo pod prstima stisnit, formirat, da postigneš ikakav zvuk, inače bi puva u prazno.
A onda bi "strelice" koje su se nizale put vrija biljke, povuka u šaku i onako cili snop bacija na neku od prijateljica da joj se uvate za majicu ili gaće.
To je bila igra "koliko travki na tebi ostane, toliko ćeš imat dice". Na prepad, baci na nečija leđa - joj kako smo trčale jedna za drugon i smijale se.
- Aj, opet baci - ponavljali bi ako ne bi bili zadovoljni koliko jih je bilo, premalo ili previše.
Te su se travke, odnosno njihove strelice najbolje vatale za džempere.
Ali ako bi među travon uočija bubamaru nježno bi je stavija na dlan i upita: "Bubamaro, bubamarice, raširi krila, poleti i pokaži mi di ću se udat..." Pratili bi onda te "točkice" u kojen će pravcu odletit i smišljale planove.
Volila san često igrat i "na želje".
To smo radili s travkon isto tako dugon, poput klasa žita, divlji ječam se zove. Skida bi jon one male vrhove, šta isto strše poput strelica, ali mora si imat dosta pacijence, da jednu po jednu skineš, a da se travka ne slomi. Naravno, uvik bi ti ona zadnja pukla, ali ako bi na kraju ipak uspija, onda bi bija običaj da je zakopaš negdi u zemlju di niko neće znat i nešto lipo zaželija.
Jel‘ van se ikad ispunila koja želja?
U parku je znalo u određeno doba godine bit i onih pustih "škakljivaca", kukaca koji su baš puno zujali, i letali svugdi uokolo, pa je bija cilj da ih uvatiš u ruku i ko je duže moga izdržat, dok ti oni šetaju po dlanovima, taj je bija pobjednik.
- Asti sto, ajme kako škaklje, a joj, poludit ću – vikali bi, skakali stisnutih dlanova, ali i nastojali šta duže izdržat dok jih ne pustimo opet u arju.
Kad su bile kišurine, a isprid zgrada se stvorile lokve onda bi se igrali tako da bi sklepali brodice od drva i papira i puštali jih da plove po njima. A, građu za njih bi, naravno, pronalazili u dvoru, di je bilo svega. Nisu dugo plovile, često bi se brzo potopile, ali bi se i tu natjecali čija će se bolje držat i otić šta dalje.
Donili bi od doma i koju praznu teglu od kukumara ili marmelade pa bi u nju stavljali vodu iz tih lokvi i brojili punoglavce.
- Šta misliš oće li izrest žaba? - pitali bi značajno jedni druge, a ništa to nije bilo čudno koliko je bilo močvarnog oko nas, često bi se po noći čule kako krekeću.
A di su tek torte od blata i kolači od pržine. Takvog je materijala bilo i priko mire za nas male "kuvarice". Znali smo mišat cilo jutro i tako se igrat, i još u to ubaci one crvene bobice koje su resle na živici okolo jedne od zgrada. Činija nan se to desert za poželit.
Bilo je oko nas puno malih livada, pa tako i travki za igru. Od jedne biljke koja na vriju ima mali smeđi tuljak, ne znan kako se zove, s njezinin peteljkama smo se "borili", ko će duže izdržat, ka da se mačen ukrštavamo. Možda je to bija trputac. A, možda bi van i znala reć kako se točno zove kad bi našla neki stari herbarij. I to mukon sakupljen, naravno u zadnji čas, ili odlipljen od nekoga iz susjednih razreda koje je već ocijenilo ili neke starije generacije od nas.
Mater me je naučila i čemu još može poslužit biljka koja ima na vrhu repak. Nju bi koristile kad bi negdi usput ubrali kupine, pa jih naniži na stabljiku, da jih posli možeš još slađe izist. Često je to bilo krajen lita kad bi išli kod babe i dida na Spinut, a onda posli na more, na onon potezu od Gusara put Lučice. Dikod kupine još nađen u Starinama kad iden u đir, tamo di manje svita prolazi.
Ima li ih još digdi blizu vas?
Sićanje lipo, drage uspomene...