StoryEditor
Otoci#PRIČE

Posjetili smo čovjeka koji živi potpuno sam na otočiću bez struje i vode, onda smo ugledali dim iz dimnjaka kuće do njegove

11. ožujka 2019. - 11:44
Ante Čizmić/HANZA MEDIA

Na otok Šćedro došli smo prošle srijede gumenjakom, dobro uzljuljani valovima što ih je jugo pravilo.

Taj je vjetar za sve kriv. Da je puhala, recimo, kakva slabašna bura sigurno bismo u našu reportersku mrežu upecali malo više imena sugovornika. Malo više od nijednog. Ali o tome ćemo nešto kasnije.

Šćedro je skoro pusti otok nasuprot Zalave na Hvaru. Nema ga što vidjeti. Lakše ga je preskočiti nego zaobići. Tražite li mjesto za organizaciju polumaratona, gledajte dalje. Sanjarite li o renoviranoj pitoresknoj kamenoj kućici s vlastitom plažom gdje ni inkasatori HRT-a ne kucaju na vrata, na pravom ste mjestu. Ne kucaju, doduše, ni poštari. Sve i da jesu, račune za vodu i struju ne mogu vam donijeti. Toga na Šćedru nema.

Gledajući s mora nekoliko kućica smještenih u uvali uz napušteni dominikanski samostan, pomislili smo da nema ni pasa. E, onda je na porat dotrčao Lero. Najslađi i najpametniji bretonac na Šćedru. Ma što na Šćedru, sve do Visa i Korčule. Dao je Lero šapu da preskočimo s gumenjaka na ponton.

Ivo, Hvaranin koji nas je dovezao, ujedno i vlasnik ljetnog restorana i apartmana na Šćedru, otišao je svojim poslom.

Lero nas je poveo do jedinog čovjeka koji živi na pustom otoku.

Penjali smo se uz kamene stepenice, preskakali tamarise što ih je nedavno bura polomila, prolazili vrše i velike udice na putu do dvorišta. Došli smo pred vrata kuće gdje smo se rukovali sa šezdeset i nešto godišnjakom. Iako je dogovor pao danima ranije, on je sad odlučio da se ipak neće "puno slikati za novine". Neka, odmahnuli smo rukom, nema veze. Par sličica ćemo tek napraviti, preživjet ćemo. Jugo nas je valjda omekšalo.

Na kameni stol popločan oblutcima uz ispriku "hebiga, volin ja svoj mir, nisan se maka od ljudi da bi me sad gledali, prosuđivali", točio nam je domaću orahovicu rađenu na travarici pomiješanu s komadima drva koje je dalo boju viskija. Lero je negdje nestao. Onda je pustinjak koji se 365 dana godišnje grije solarnim ćelijama i umiva kišnicom počeo priču o svom danu. Ujutro se ide na ribu. Mriže, parangali. Od popodne televizija gori. Popravlja se malo Hajduk...

- Al' odma da van kažen, neću van puno ni govorit za novine. Žena grinta. Nisan joj ni prijavija da ćete doći... – skrušeno će.

Bolja polovica živi u Splitu.

- A ja san na Šćedru i tako već od 2002. godine kad san iša u penziju. Nisan se maka niti iman namjeru. Men' je puna kapa grada. Bi san u Splitu četrdeset godina, radio k'o mehaničar u Konstruktora. Kad san krenija u srednju školu, zna san prvi dan kad me mater ostavila tamo da ću se vratit na Šćedro. Šta bi ja radi sada u gradu? Po kafićima i kladionicama lunja? Mirniji san ode - navio se sad naš šutljivi sugovornik, priča i priča dok razgledavamo višemetarske osti iznad vrata, stare ferale, more ribarske opreme.

Tek što je zaustio kako "liti zna bit gužva od jedriličara, a zimi je bolje, nema nikoga, ni pasa", odlučili smo ga odmah ispraviti.

---

---

- Osim Lera, je l'? – pitamo nepristojno zureći i dalje po artefaktima oko ulaznih vrata, velikim morskim spužvama i školjkama.

- Nije, nije. On živi u Jelsi. Dođe povremeno. Nitko ti ode ne stoji osim mene. Svi oni šta govore da žive na Šćedru, lažu - odrješito će domaćin.

Ajde. Ne znamo tko to sve govori da na Šćedru živi.

- Je, je. Oće ti oni prid kamere. Dođe snimat emisija "More", eto ti njih. Ali ja ne patin o' toga. Zato van se i neću slikat za novine. Volin ja svoj mir i ne dan ga nikome - odlučno će ribar.

Dok je izgovarao tu rečenicu trebalo je fotografirati pogled našeg fotoreportera.

- Dajte samo jednu sliku, malu sliku, najmanju na svijetu – nagovarali smo, ali a-a. Ni čut. Šuti, ne da se. Vadi hvarski, Tomićev Rose.

- Ajde, popit ćemo, a onda idemo bacit mriže, nacipat drva... - zapovijeda dok žilavim rukama drži otvarač koji gura pluto vanka.

Ha, dobro kad je tako. A kakav je kasnije plan? Šta se onda radi na Šćedru?

- Gledan serije do jedanest uri navečer. "Na granici", a i turske ove. Ujutro opet na more. Digneš mriže, očistiš, marendaš. Akoš radit radiš, ima posla oko maslina, ali nisan za poljoprivredu. Ne volin obaveze. Rekli su mi kokošiju da uzmen ili magarca. Nisan tio, ko će to, samo problemi... Ko da san se maka ode da bi obaveze ima – priča naš domaćin dok pogledom tražimo dno čaše. Evo i Lera. Tko će ga znati gdje se skita.

Bio je s nama i kad smo odlazili u ribe. Pozdravio s pontona. U čas smo isplovili. Dok smo okom tražili idealnu poziciju za baciti mrežu, priča starac kako taj mir šćedarski ne može niko platit i kako se davno još, u mladosti dok je bio sam, javio za posao svjetioničara na Palagruži. Odbili su ga jer je uvjet bio da budeš oženjen. A moraš kaže, i inače u životu imat nekoga uza se. Šta ćeš ako se razboliš, ko će ti čašu vode dodat.

Isplovljavamo. Već smo desetak metara u dubini, a dno se jasno vidi. Morski ježevi, periske, krastavci. Opet gledamo Šćedro s mora. Sitne uvalice, poneka napuštena kuća. Zimska idila. Gledajući tako onih dvije-tri kućice u uvali, vidimo dim iz njegova komina. Da nije ostalo što gorjeti, da se nije što zapalilo?!

- Ma nije, to mi je od brata. Znaš kako kažu, hebiga, znat ćeš koliko ljudi u mistu živi kad vidiš iz koliko dimnjaka dimi. Koliko je fumara, tako kažu, pogotovo gore u Zagori je to izreka... - nezainteresirano će, petljajući po mreži.

- Kakav sad brat? Ali niste sami na otoku? One priče o miru, tišini...?

- Ha.

- Šta ha? - vidno ćemo iznenađeni.

Ne dobijemo odgovor.

---

---

Mreža je već iscurila iz kašete. Kad je pala niže, shvatili smo da su donje struje jake. I nije nam to bila neka pametna pozicija. Razmišljali bi o ugorima i paucima, ali ne možemo skrenuti misli s idućeg saznanja: On, dakle, živi u kući s bratom. Ali ne pričaju. Jedini stanovnici pustog otoka. Ne pričaju. Kuća do kuće. Ulaz do ulaza. Brat s bratom. Pusti otok.

Tko će ga znat otkad to traje i kad se zapravo oko čega zaratilo. Tko smije pitati. Vjerojatno ni sami ne pamte. Možda brat živi samo tristo dana u godini na Šćedru, a ovaj je 365, možda je tu problem? Sto pitanja. Možda smo na kriva vrata kucali? I kakva je ovo instalacija od kamenja uz malu uvalu pred nama?

- To van je jedna rastavljena žena iz vanka došla, kupila kuću, renovirala je. Uredila i plažu sve okolo, mislila je da će moć živit na Šćedru. Mislila je da ne može više po gradovima, u Švicarskoj i Njemačkoj stat, tamo di je bila i radila, ali izgleda da nije. Sad sve prodaje - zna naš žvelti domaćin.

- Nije jedina, kaže. Bilo je takvih izletnika. Ljudi samo misle da im treba mir, samoća, tišina. Zapravo im trebaju svađe, galama, gužva. A i što bi jeli na pustom otoku ako nisu sposobni kao Šćedranin?

Pitamo ga je li spremao ikad juhu od kamena, negdje smo pročitali da je sada hit po restoranima.

- Ovoga kamena iz mora? Ma, ne bi da neman šta drugo ist pa da to moran kuvat. Imaš petrova uha sad nać koliko oćeš, prilipaka. Ne moš ti ostat gladan. Prilipci su super sirovi. S jednin otvaraš drugoga. Kvarat kruva, popiješ dva deca vina i šta će ti više. Sad će ti počet šparoge. Ne moš ostat gladan na pustome otoku sve i da oćeš. Al' riba ti dođe na vr' glave. Ja san misli da ću moć jest ribu stalno, al' nisan više lud za njon - kaže nam dok preusmjerava kaić da nas poveze, kad smo već bezveze dolazili, bar da vidimo kako izgleda cijeli otok.

Kamenja, par stasitih palmi bez nametnika, borovi bez potkornjaka, šume bogate žirevima, bez divljih svinja, puno fazana i zečeva. Nitko ih ne dira. Nitko ovdje nikoga ne dira. Samo Lero pretrčava od vrata do vrata. Lero je sa svima u dobre. Bez problema se može ogrebat za dva ručka, nitko ne bi znao. I svi su sretni i zadovoljni.

Ima Šćedro i bogatu povijest. Uvale imaju privezišta za velike trgovačke brodove. U najboljim danima, brojao je otok od tristo do petstotinjak duša. Kraj kuće što je ona žena prodaje, nađen je sarkofag. Ne zna se kome je pripadao. Krcato malih mozaika sam je naš domaćin pronašao, sjeća se još kao dijete kakvih bi muzejskih primjeraka izronio.

Kako se polako vraćamo Leru u uvalu, izračunamo da smo putem prebrojali već tri križa. Naoko relativno nova, onako kao nadgrobni spomenici uz cestu za one što stradaju u prometnim nesrećama. Svaki je za po jednog ribara poginulog od svog dinamita. Dok uplovljavamo, znajući da se bliži rastanak, pitamo fali li mu išta na otoku, da znamo reći ljudima da ponesu ako tko bude išao za Šćedro.

- Sedan iljada dana u Sibiru od Karla Štajnera. Čita san je već, al' tija bi opet - odgovara starac s pogledom u daljinu.

Dok se bližimo bokom pontonu i Leru, zaključi kako je pročitao sve knjige na otoku. Ne bi da itko misli na libre kad ovamo dolazi.

A eno, vidimo, tu je već stigao naš kapetan što nas gumenjakom prebacuje natrag u Zavalu, na Hvar.

- A kako ću se ja vratit bez slike - pita fotoreporter još jednom za kraj.

- Rećeš svojima „nije se tija slikat“. I ne more ti niko ništa - iskusno mu objasni.

---

---

Tek što smo se pozdravili zadnjeg stalnog stanovnika Šćedra, a on skrenuo iza ugla svoje kamene kuće, okrećemo se ka našem kapetanu. Pitamo što se njemu čini, ima li smisla da popričamo s bratom iako ne živi baš cijele godine na otoku? Kaže, prvo smo došli ovome, znači odemo li onome, najljutit će se i jedan i drugi. Tek onda nismo ništa napravili.

Vozeći se u suton natrag na Hvar, sjećamo se legende koju smo na otoku čuli. A ona kaže da je zadnji dominikanac iz onoga šćedarskog samostana, kad je shvatio da će poludjeti na otoku od samoće, skinuo vrata i na njima sve do Zavale preplivao. Vozeći se istom tom trasom kuda je on morao plutati zazvonio nam je mobitel. Zove naš prijatelj s Šćedra!

Žena mu, kaže, doznala da smo bili. Prijeti da će se razvesti ako mu ime stavimo u novine. Dobro, rekli smo. Nema veze.
More od olova i nebo od borova. Jugo nosi kosu. Uhvatila nas je fjaka. Pomalo. Dobro je sve. Trajekti i katamarani plove prema redu plovidbe...

Izdvojeno

02. kolovoz 2020 01:28