''Odvedi me do mjeseca da mogu letjeti među zvijezdama'', pjevao je veliki Frank Sinatra. Ne, hvala Frank, bojim se visine. Mogu se sjetiti točnog datuma kad sam shvatio da patim od akrofobije. Kad sam imao sedam godina, išli smo na izlet na svjetionik.
Zapravo se i nije radilo o velikoj visini, ali problem je počeo s beskrajnim spiralnim skalinima. Kad smo došli do vrha, svi su se divili prekrasnom pogledu, a ja sam se grčevito držao za ogradu ne gledajući ništa drugo osim svojih stopala. Od tog sudbonosnog dana, držim se kopna koliko god mogu. Nemojte me krivo shvatiti, bio sam na vrhu Eiffelova tornja i Empire State Buildinga, ali uvijek se držim na pristojnoj udaljenosti od rubne ograde.
Ali dođe vrijeme kad se čovjek mora suočiti sa strahovima i pobijediti ih. ''Ajmo probati parasailing'', predložili su mi prošlog tjedna. Parasailing....Je li to uključuje padobran koji leluja visoko u zraku dok ga vuče gliser? ''Da, zašto ne'', odgovorio sam, misleći kako će do tog trenutka proći još dosta vremena, da mogu smisliti valjani izgovor kako bih izbjegao to iskustvo. ''Super, rezervirala sam nam termin jutros u Cavtatu, trebamo krenuti za pola sata'', odgovorila je moja žena! U redu, ovo nikako više nisam mogao izbjeći.
''Ukrcajte se na gliser i sve ćemo vam objasniti kad krenemo'', nasmijao se prijateljski raspoloženi instruktor dok smo plovili Jadranom. Moje prve misli su bile čemu toliko konopa, remenja i klipova. Ubrzo sam dobio odgovor. ''U redu, sad ću vas zavezati za ovu napravu koja će držati vašu težinu na padobranu'', dodao je instruktor. Držat će moju težinu! A što ako ne bude? Konopi i remeni omotavali su mi tijelo poput paukove mreže, neki od njih čak preko osjetljivih dijelova moga tijela. ''Ja ću ići prvi'', zašto li sam to rekao. Instruktor i njegov pomoćnik borili su se s još jednom gomilom konopa, a potom se veliki padobran vinuo u zrak. ''Lezite pa ćemo vas zavezati'', bila je sljedeća uputa.
Tako pričvršćen za lelujavi padobran, nisam imao drugu opciju nego...poletjeti. Motor glisera je zabrujao, padobran se napuhao, podigao me poput vreće patata koja je sad visjela u zraku. ''Ah, ovo i nije tako loše, ako padnem ili ako se nešto pokvari, past ću u more'', viknuo sam ženi koja je ostala na gliseru. Stavila je ruku na uho na način na koji je pokazala da me ne čuje. Bio sam u zraku. I penjao se, deset metara, dvadeset, trideset, četrdeset...Kad bih sad pao u Jadran, bilo bi kao da sam pao na beton. Još uvijek sam se penjao. Gliser ispod mene sada je bio samo mala bijela mrlja na tirkiznoj površini. Kad ću se prestati penjati? ''Dosta je'', viknuo sam. Ali dočekala me tišina. Zapravo to je prva stvar koja me pogodila, gore je vladala potpuna, prava grobna tišina. Jedino sam mogao čuti povremeno šuškanje padobrana iza mene i ništa drugo. Jedan galeb je proletio pokraj mene. ''A mislio si da mi ne možemo letjeti'', počeo sam ćakulati s njim.
Visio sam nad Jadranom s nekoliko milimetara tankim padobranom koji me trebao spasiti od sigurne smrti. I da, bilo je pomalo zastrašujuće, ali sam to prebrodio. Suočio sam se sa svojim strahovima i sad sam letio na velikim visinama. A onda sam niotkuda čuo nešto poput buke automobilskog motora, samo je zvuk bio nekako dublji. Zaboga, što li je sad to? Postajalo je sve glasnije i glasnije. Nisam mogao čuti svoje misli. Bilo je iza mene. Oprezno sam prebacio svoju težinu i pogledao preko ramena. Grmljavina iza mene bio je avion! U redu, možda nije bio baš točno iza mene, ali se definitivno tako činilo. Zamislio sam putnike koji gledaju kroz prozor i vide mene kako visim na padobranu. Podigao sam palac i pokazao njime prema natrag poput autostopera na cesti.
Autostopirao sam avionu, i to onome Norwegian Airlinesa, i nadao se da će me putnici vidjeti. Potom sam osjetio trzaj na remenju i konop se počeo namotavati. S gracilnošću vreće patata sletio sam na gliser. ''Vi momci ste totalno ludi...gdje je toalet?'', šalio sam se s instruktorom. ''Bio si dobar, odveli smo te na stotinu metara'', rekao je. Činilo mi se da su kojim slučajem imali još konopa da bi me bili odveli i na više od stotinu metara visine. ''Nije ni čudo što sam autostopirao avionu'', bio je moj odgovor.