Ubit san je tija! Ma šta ubit... zadavit! - vika je Pere po kafiću, dok je mala konobarica – nimalo impresionirana – dugin nalakiranin noktima prčkala po mobitelu.
- Nisan znala da ste vi tako opasni! - otpunila je mala dim i ne gledajući ga.
– O, ne znaš ti mene, kad se upalin! Ja san ti lav, tigar... - isprsija se Pere, raširija noge i diga gaće, stajući i staturom u borbeni stav. Pa, nastavija s monologon:
– Zaštitnu masku bacit. Ka nova je bila! Ganjc! Ni otvorena. Moga san za nju peškat najmanje par stotina kuna. Ma šta stotina, toliko čitan da na oglasima prodaju ovo obično, krpeno govno šta je do prije par dana zapadalo u apoteki 80 lipa. Sto eura san moga tražit! Ma šta sto, i više, iljadu kuna. Lipa, nova maska, gumena, i na njoj još filter od aktivnog ugljena. Ma, to bi, čovče, danas vridilo zlata! A ona moja žalost – bacila san! En ti onoga... Ka da joj je ist pitala! - žestija se Pere.
- A neće svoje stvari bacit, ne... - ne zaustavlja se Pere, ljut ka ris. A kako neće! Čin je on pročita da je ovo korona učinila svoje, i da je cili svit popizdija, da su nestale one medicinske maske šta su ih prije kod nas nosali samo Kinezi i Japanci kad bi došli u turizam, da ih nema ni po apotekama ni po dućanima, da je proradile crna berza ka u ratu i da se nude po oglasnicima i ispod ruke za sto kuna, odma se sitija – pa ima on u konobi onu staru gasmasku iz JNA! Ma šta staru, ka nova je! Nju garant niko nije taka još otkako je zadužija ono kad je bija u "gardu".
JNA gasmaska
Kako su mu je dali, nako ju je donija kući i - bacija.
- A jesi li sam reka kad san te pitala šta ću s timen – baci! Ti reka, e ti! Kad? Odma, isti dan, čin si je donija, kad si se obuka i u gradu, u rat iša! Reka si da to jugoslavensko govno nisi nosija ni kad si mora, u bivšoj JNA, a kamoli da ćeš ga nosit sada. I da to ionako ne vridi ništa protiv modernih bojnih otrova. I da te ne masiran više – još mu je u ušima zvonilo šta mu je rekla žena nakon šta ju je po ure bezuspješno tražija po konobi. I onda iša pitat nju - da di je.
- I onda san ja to stavila u konobu, nisan tila bacit, mislila san, ko zna, možda mu tribat, il mogu ovi iz vojske tražit da je vrate. Al, vraga, nit je ko tražija, niti je kome tribala, i ja kad san vidila da to godinama tute stoji i kupi prašinu, lipo san to odlučila itnit u škovace! Ka da malo ima te starudije po kući šta je tebi ža bacit!
- Pa si od svega toga našla bacit baš gasmasku! - vika je naš bidni Pere.
U ti je tren u kafeteriju uša Antiša i sav vesel, kakvo on inače i je, reka konobarici:
– Mala, ne čuvaš se ti ništa. Ali, evo, misli tvoj dragi na tebe. Evo tebi jedna maskica, da mi ne ostanemo bez tebe, lipe, mlade i zelene. A bogati, ko će nas dvorit! Lipše je ode za šankon vidit tebe nego gazdu ti i onu njegovu drobinu - smija se Antiša.
- A oklen ti maska? Švercaš, a! Sad si se i s otizin počeja bavit!
- Kako, oklen mi? Evo, sad san je ovi tren kupija! - branija se Antiša, a Pere jedav dočeka da ga jopet napadne:
– Jesi, kako nisi! Ti kupija, a sve novine i portali pišu da maski nema u apotekama ni za lik, već danima!
- Pa ko je reka da san je kupija u apoteci! Otiša san ja lipo u ove dućane di se prodaje ovi alat i pitura, kupija zaštitnu maske za brušenje, uzeja deset komada i to je to! Pet kuna svaka.
- I ima ih?! - gleda ga je Pere razrogačenih očiju. Je vrag ovi Antiša! Kako se on toga nije sitija! Da zaštitna maska za brušenje? Pa je, ista je skoro, ka ova medicinska.
- Ma još je i bolja, nego medicinska! Gušća je, neće kroz nju ništa proć, a kamoli korona! - guguta je Antiša ka da Peri lita misli dok je namišta masku maloj priko smišne glavice. A ona sva sritna – s maskon je "in", to se sad nosi. Namiguje dalje Antiša:
- A ja već od jutros iljadu kuna okrenija.
- Ih, iljadu! - ne može od muke Pere.
Jadni penzioneri
– Puknit ćete od smija kad čujete kako - smije se Antiša.
- Poludilo sve za ovin maskama, a najviše jadni penzioneri. Šta će ljudi, nemaju šta radit, pa slušaju radio, gledaju televiziju, a tamo samo šajbaju vijesti o ovoj koroni. I svi ka papagaji 24 sata dnevno ponavljaju – ne širite paniku. Onda ti je panika zagarantirana. Ili kad kažu – "ne vridi van maska ništa, a oni svi na slici pod maskama. Pa čak i oti šta to govori. Onda ti baba nagovori dida – trči brže, traži, kupuj, plaćaj pošto je da je. I ja nako kažen: "Iman ti ja masku za ronjenje! Lipa cila gumena, s caklon. I još s disalicon! Metneš na nju gazu, i moš kud oš."
I uzme ti nju odma! I još jednu, za babu! Eno ih sad oboje, kad izađu vanka, nose masku za ronjenje, s disalicon... - zavarija je Antiša od smija. I mala, i ja. Jedino Peri nije smišno.
- Ne viruješ. Proda san nakon toga i ćaćinu masku za varenje!.
- Ma jesi?!? - opet je ozbiljan Pere. A uozbiljili se i mi.
- Idealna protiv koronavirusa. Držiš je jednom rukom, druga ti je slobodna, stavljaš je na glavu samo kad pričaš s čovikom, odnosno dok ostvaruješ socijalni kontakt, ima čak i zatamnjeno staklo, ka Ray Ban, da ti sunce ne tuče u oči dok komuniciraš. Velim ti, izvrsna stvar. Ako imaš koju, uziman odmah, plaćam koliko tražiš. Ma velim ti, ljudi jadni bi kupili masku od Zoroa, a kamoli ne bi takvu jednu stvar.
Eto, jedan mi je jutros tražio gasmasku, onu vojnu, od bivše JNA. To je, veli, bio kvalitet kakav se više ne proizvodi. Ne pita pošto je, nudi 500 eura odmah, na neviđeno, umisto kapare. Još ako je u dobrom stanju... - pričao je naš Antiša, dok se Pere cili zalio onom pivom, zagrcnuo, zakašljao, raskašljao, zarcrvenio u licu, okrenuo očima. Hvatao je jadan zrak kao riba na suhom. Mislili smo da će se ugušiti...
- Da nije korona? - prva je progovorila mala.
- Evo, sad sam baš čitala da počinje s ovakvim ili sličnim simptomima...