Ponekad mi zaista nije jasno zašto živim na moru. Jedva da se ljeti pođem okupat’, ne uživam u ribanju, morsku bolest dobijem na Skali kad idem na Lokrum, a što se ronjenja tiče, radije bi da mi čiste zubne kanale nego se spustio u podmorje. Jadransko more mi služi za dvije stvari – da tupo buljim u njega dok čekam da me pogodi inspiracija i kao oblik navigacije. Naime, ako mi je more s lijeve strane onda idem na sjever, ako je s desne onda prema jugu, a ako ga vidim u retrovizoru vjerojatno sam se uputio u krivom smjeru, piše Mark Thomas za Dubrovački vjesnik.
Jadran je moj osnovni GPS, moj unutarnji kompas. Kad se pojavila mogućnost da provedem neko vrijeme na jedrilici poskakujući na moru ili možda bolje reći klizeći po moru, spremno sam je prihvatio. Jedino čega sam se pribojavao – da se ne počne (jako) ljuljati pa da ne pozelenim i bude mi muka. Moje znanje o jedrenju je jednako kao i ono o nuklearnoj fizici. Znam da je sve puno konopa, da se stalno motaju vitla i da ljudi viču “pazi greda!”
Srećom, na jedrilici ništa nije bilo pod mojom kontrolom, zapravo sam se cijelo vrijeme pokušavao maknuti s puta i što manje smetati. Kao i mnogo puta dosad posao me je ovaj put doveo nasred mora, na veliki katamaran. Još jedna od pogodnosti posla. “Prvo morate otpustiti ručku prije nego što oko nje zamotate konop i onda možete vući vitlo,” rekao mi je ljubazni skipper. Pogledao sam ga kao da mi je upravo na francuskom objasnio metodu operacije na mozgu.
Ingropani k'o pasta
Nisam se prevario u vezi s brojem konopa na jedrilici. Izgledalo mi je poput špageta Bolonjez, iako je zapravo sve bilo točno onako kako treba biti. S obzirom na to da dolazim s Otoka, pretpostavljam da bi mi more trebalo teći venama, a pogotovo jer dolazim iz bivšeg carstva koje se sagradilo zahvaljujući jakoj mornarici. Kakogod, nautički DNK preskočio je moju generaciju. Kad sam stigao na katamaran, od prvog koraka sam bio impresioniran njegovom veličinom. “Pa ovo je kao kamp prikolica s jedrima,” našalio sam se s posadom.
U pratnji još jedne manje jahte u našoj maloj flotili zaputili smo se iz luke prema plavom “debelom” moru. “Kvragu, ovo se zaista kreće,” viknuo sam dok su se podizala jedra, a jedrilica klizila preko valova. “Gdje su kočnice?” šalio sam se. S ugašenim motorima i podignutim jedrima kojima je priroda davala energiju, iskustvo je bilo gotovo spiritualno. Jedra su ulovila puni vjetar, nastupila je tišina i nastupio je čisti trenutak zena.
Ne mogu reći da sam se odjednom preobratio u zaljubljenika u jedrenje, ali sam shvatio u čemu je privlačnost, pogotovo kad si ispod jedara. “Nažalost, jako mali broj ljudi zapravo plovi s podignutim jedrima, velika većina samo upali motore,” rekao mi je jedan od članova posade. “OK, ajde da ja pokušam dići jedro,” rekao sam u polušali. Čovjek me pogledao s izrazom lica “koji vrag sad?”. Članovi posade bili su ne samo vrlo iskusni, već i vrlo dobri učitelji. Konopi su letjeli uokolo, ručke su se pomicale u smjeru kazaljke na satu, a jedra su se pomalo razvijala. Nije čudno da je lik Popaya zasnovan na mornaru.
Svrha mora
Okretanje ručke vitla u krug bilo je žestoko vježbanje. “E, dobro, jedan je gotov, sad imaš još ova dva,” rekao je kapetan. Pomislio sam da mora da se šali jer sam već bio u živoj goloj vodi, međutim, bio je mrtav ozbiljan. I onda, kad sam već bio na trećem konopu, s širokim osmijehom na licu je rekao: “E, a znaš što, zaboravio sam ti reć’, ako stisneš nogom tu pucu na podu, vitla sama motaju konope, nema potrebe za mišićima.”
Mišići mi nikad nisu bili jača strana. Još smo se malo provozali po moru dok je boja neba blijedila i s tirkizno plavim morem polako nestajala na horizontu. Bi li htio poći na godišnji odmor s jahtom i ploviti po uvalama i obilaziti otoke, ne, zapravo ne, ali svakako bih volio otići na jednodnevno jedrenje.
“Kad te more jednom zarobi svojom ljepotom, zauvijek te drži u svojoj mreži čuda,” rekao je jednom legendarni francuski ronilac Jacques Yves Cousteau. Možda sam ipak pronašao svrhu Jadranskog mora u mom životu.