Iako spavam ko novorođenče prazne glave u pidžami na čombe grleći kušin kao nadomjestak za meda, i to čim odgledam Laku noć, djeco (CSI, Kosti i srodne im serije), a samo mi fali čuča da upotpuni dojam, tu i tamo dogodi mi se nesanica. Iz čista mira, ničim izazvana, najednom širom otvorim oči. Ta dva moja oka svijetle u mraku poput prednjih svjetala automobila – znam to jer mi je tada u tom mraku sve apsolutno jasno. Rendgen, matere mi moje. Trebalo bi bježat od mene da te ne ozračim. Prvo se okrećem ko ventilator u pravilnim razmacima ritma bečkog valcera. Barem dva puta odvalim muža laktom u zube i jednom u jaja. Potom se nečujno dignem iz postelje da ne skuži da sam to ja, nego da je to sanjo.A onda, naravno, u mraku odvalim nečije hebene šlape na sred puta koje odlete u nešto stakleno i to se razbije. Toliko o nečujnom. Potom ko duh Hamletova oca prošetam kroz svoj stan od čitavih 45 kvadrata što je gotovo u 3 i po sekunde. Slijedi pišanje. I puštanje vode. I bestimanje iz velike i male sobe. Onda stanem na balkon i proučavam ko se još pati ko i ja. Cirka oko otprilike pola naselja. Fino, mogla bi koga pozvat i na kafu. Umjesto toga uključim mašinu za robu i utijam par košuljica (ej, ne bi ti dala to zadovoljstvo...) pa tako iskoristim tzv. jeftinu struju. Zbog tog mog noćnog rada redovito koristim jeftinu struju pa mi nije jasno odakle oni visoki računi. A možda je to zaheb, možda je to zapravo skupa struja? Možda smo svi mi KUD Idijoti? Na kraju dolazi telka. Naravno, onaj ko je zadnji gledo, ostavio je ton na najjače. Tako, čim uključim, svi u susjedstvu popadaju. Zašto? Zato. Koje sam sreće, upravo je na programu vrištanje, klanje, hebačina ili hard rock. I dipli do daske. No, ništa zato. Svaki od tih tonova lako se uklopi u šarm i suzvučje jednog mnogoljudnog urbanog naselja. Posebice vrištanje. Tražim po kanalima nešto normalno, ljudsko, zanimljivo.Ma barem nešto dosadno da me uspava. Nema više moga Račana. Kad bi taj krenuo pilat... Idemo redom: razgovori na temu „Zašto nas Europa ne voli“, a gosti su političar, glumac, kazališni kritičar i frizerka. Što će im ona? Da nam svima popravi frizuru prigodom ulaska u EU? Ili da barem jednom saznamo ko nas šiša? Na sljedećem: po principu „lako ti je tuđim turcem gloginje mlatit“, jedna od one dvije Ecclestonove što krše lovu po svijetu razmišlja o egzistenciji. Padanje. Da, nastavi li ovako kršit lovu, doći će na prosjački štap. I to zlatni, optočen dijamantima. Potom: modna revija. U modi su krila. Super. Pokušavam se zamislit u tome. Parala bi ko jumbo jet. Onaj superavijon na nekoliko katova što vozi u Ameriku. Preskačem hebačinu na sljedećem programu. Da mi se sviđa ginekologija, bila bi je studirala. Jer ovi kamerom ulaze u sve šupljine. Konačno, neđe u 4 prevari me san. No, tada krenu predivne proklete ptičice. Koje ne prestaju pjevat ispod mog hebenog balkona. Potrajalo je dok nisam pronašla praćku. I pogodila slučajnog prolaznika posred glave. Što ćeš, nekome svane, a nekome se smrkne.Maja